Kabatas, petnaest turskih lira je karta. Kiša je rominjala. Nadali smo se da neće prerasti u nešto veće. Noćićemo na plaži. Pričali su nam o tim plažama na ostrvima.
Prolazili smo pokraj Devičanske kule. Pre dolaska u Istanbul doktor Google mi je ispričao priču o Leanderu. U nekom drugom trenutku, mnogo pre ovog, neka druga raja, pod šakom nekog drugog boga, ovu kulu nazivala je Leanderovom. Leander je bio mladić koji se strasno zaljubio u prelepu sveštenicu iz hrama boginje Afrodite. Svake noći bi pre ulaska u more, zurio na drugu stranu morskog tesnaca, ne bi li ugledao svetla iz Heroine kule. Svake noći dugog toplog leta vodili su ljubav na kuli. Seksualnom fuzijom topili su ludačku strast navučeni na orgazam. A onda je jesen donela bure. Leandar je stajao na obali i posmatrao nemirno more. Bojao se da zapliva. Ali čim je ugledao Heroino svetlo, puknut dozom testosterona bacio se u talase i zaplivao ka svetlećem orijentiru. Vetar je bio jak. Heroinine baklje su se ugasile. Heroina je provela noć u suzama čekajući Leandera. Kad je zora razgrnula tminu i bura se primirila, ugledala je mrtvog ljubavnika na steni pod kulom, gde su njegovo nago telo izbacili talasi, i sva slomljena skočila mu je u zagrljaj.
Kroz prozor trajekta merkao sam divlje plaže, dok smo se migoljili oko stenovitih bradavica Mramornog mora. Nakon sat vremena vožnje iskrcali smo se na najveće ostrvo, Büyük ada. Obišli smo sve najprometnije ulice, šetalište uz more i dok, buljili u mapu i analizirali mogućnosti. Na ostrvu nije bilo kiše. Druidi su svirali pod satom na centralnom trgu, blatnjavi ko ruke grnčara. Plavokosa devojka sa dredovima, koja je svirala flautu, bila je crvena od prljavštine. Kroz odbojni ten i navučene izgažene suknja-pantalone, gledale su u daljinu svetlo plave oči. Palo mi je na pamet da im se pridružimo. Sigurno će nekud razapeti šator. Mi nismo imali ništa od opreme. Ali turisti koji su ih obasipali bakšišem primorali su nas da sačekamo našu šansu.
Ručali smo banane i zaspali na zavučenim klupama uz more, na kraju šetališta. Bogataška vila zurila je u naše prljave tabane. Sunce je vrištalo među oblacima dok je more ljuštilo naslage algi sa betoskog doka. Nakon povučene crte popodnevnog dremeža startovala nas je ostrvska murija u civilu. Krajnje uljudno uzeli su naše podatke. Pokušali smo da opet pronađemo Druide, ali nije ih nikud bilo.
Veče je smrdelo na školjke. Galebovi su se drali nepodnošljivo i otimali oko ostataka riba bačenih među čamcima. Razvlačili su iznutrice i riblje mehure. Tražili smo mesto da popijemo pivo i presvučemo prljavu odeću. Kočije su nam neprestano pretile po ostrvskim ulicama. Zvonjavom su najavljivale dolazak, a smrad konjske balege ostavljale za sobom. Na ostrvu nije bilo automobila. Kočije su bile javno prevozno sredstvo. I bilo ih je previše. Što smo se više udaljavali od mora sve su više mirisali konji i dinje. Trg veličine fudbalskog terena bio je prenatrpan parkiranim kočijama. Sa razglasa je piskav muški glas izgovarao broj kočije i destinaciju. Izgledalo je da sve funkcioniše besprekorno.
Cugali smo pivo u praznom kafiću sa terasom nad vodom i inverznim pepeljuginim sindromom: nakon ponoći postajao je divlji disko-klub. Barem je to pisalo na flajeru. Suton je pucao kroz kriglu efesa i crtao kubističke pejzaže na belom mermernom stolu. Naizmenično smo odlazili do toaleta da se umijemo, operemo i presvučemo. Hodža je imao večernji nastup. Večerali smo perverzno dobar sladoled i kesu pistaća. Za dezert limenke piva i cigarilose. Ležali smo na doku, buljili u dosadne turiste, smejali se glasno i pevali ex-yu rokiće. Divan način da se zagrize ostrvska noć. A onda je opet došla murija u civilu, i nama se pripišalo.
Hodali smo brzo poznatim ulicama pokušavajući da pronađemo zgodno mesto za šoranje. Sve je bilo puno jebenih turista. Hodali smo sve brže, a bešika je napinjana do pucanja. Mrzeo sam pivo i divnu noć na ostrvu. Mrzeo sam kočije i osvetljene ulice. Olakšali smo se među čamcima, gde su nas svi mogli videti. U celoj toj pometnji snimio sam lika koji je svirao gitaru na balkonu dvospratne kuće. Djuk je ostao sa stvarima, a ja pohitah da ga pozovem na džeming.
-German Ali, tako me zovu. Rođen sam u Nemačkoj. Bio sam loš momak pa sam ležao po
njihovim zatvorima. Sad živim ovde. Držim lokal gde se pije najbolja kafa na ostrvu. –
Ali je pušio pljuge do samog filtera. Odeven u crno, sa dužom zalizanom crnom kosom i jakom bradom mogao je lako da prikrije svoje godine. Bio je blizu četrdesete i govora punog mirnoće i odmerenosti, čak i kad govori o r’n’r-u. Čekali smo njegovo društvo u parku uz more pored usidrenih brodića i čamaca. Svirao sam gitaru i pričao sa Alijem o našem putu. Djuk je razumeo engleski ali je ipak sve govorio na srpskom.
-Kad prođe leto, ostrvo opusti i ostanu samo mačke, kerovi i ja u divnom prijateljstvu. E,
evo moje devojčice.-
Bila je mnogo mlađa od njega. Mojih i Djukovih godina. Njihovo društvo još mlađe. G. Ali mi je kupio paklu cigareta i naredio da sviram.
-Ja ne mogu. Njena majka je umrla jutros. U žalosti sam.- pokazao je na svoju bejb.
On je odavao neku vrstu počasti, a ona je rokala pivo i tražila gudru. Svirao sam jer su mi prsti bili željni svirke. Svirao sam jer sam želeo da otplatim paklu marlbora. Oko nas vrteo se proćelav pivopija sa majcom koja bi više pristajala nekom srednjoškolcu. Nakon ispijenog piva skupio je hrabrost i prišao.
-Hoće da zna odakle ste...- preveo nam je Ali.
-Serbia....-
-Srbistan...-ponovio je Ali na turskom.
-Gde spavate...-upitao je pridošli.
-Ovde...-rekoh.
-Ako mi odsvirate neku srpsku narodnu pesmu možete da spavate kod mene.- rekao je.
Nisam znao nijednu. Pogledao sam u Djuka, objasnio situaciju, okrenuo naopako gitaru i otpočeo da lupam „tmdrntm tmtmše“ ritam. Zapevali smo Tomine pesme. Od svake pomalo, u istom tonalitetu i ritmu...platili smo prenoćište, a onda smo svi kolektivno otišli da pišamo u more s doka.
Pišali smo uz vetar i varili ljutu buksnu.
Mi smo platili jaja, još piva i sir za večeru. Ali, tako se zvao i naš domaćin, Ali Kočak živeo je kao podstanar na spratu, sa posebnim ulazom, u stanu koji je smrdeo na neoprane sudove, korišćeno palmino ulje, truli paradajz i vreli osećaj naprsle veze.
Ništa nije preostalo kada je jednog jutra smazao hladan burek. Ona je zgrabila načet jogurt i otrčala. Ništa nije preostalo pored dnevnih novina, pakle cigareta i telefonskog računa. Ništa sem jedne jedine neizgovorene reči.
Njegova verenica ga je ostavila zbog alkohola. Ali je novinar i pisac. Kaže da poznaje Orhana. Bio je srpski zatvorenik u Bosni, odatle je izveštavao u vreme onog prokletog klanja. Rodio se u Ankari i obožava Baha. Jedan deo svog života proveo je u Beogradu, odatle zna za naše narodnjake.
-Beograd, Belfast i Istanbul su tri grada koja najvise volim.- rekao je.
Sedeli smo na balkonu i gledali u odsjaje Istanbula u daljini. Nije želeo da načinimo zajedničku fotografiju. Rokali smo pivo nakon večere koju smo Djuk i ja spremili dok nas je trava vozala. Zatražio je tišinu i pojačao Baha.
-Momci ja bih na spavanje. Idite i vi do vaše sobe. Sutra odlazim na intervju za posao. Laku noć.- želeo je mir.
Ostavili smo ga sa Bahom.
Djuk se tuširao. Gospodin Kočak je malo parče hleba sa kriškom kačkavalja strpao u usta. Obrijao se i opeglao belu košulju zbog intervjua za posao. Ja sam pušio pljugu i posmatrao malu fleku od paradajza na Kočakovoj košulji. Ustao sam i počeo da perem sudove. Nijednog trenutka nisam se osetio gostom. Očekivao je veliki preokret u svom životu. Planirao je da batali alkohol, da se zaposli na Univerzitetu i vrati svoju malu. Nosio je polupraznu aktovku i žurno koračao ka trajektu. Kaskali smo za njim željni da ga ispratimo.
-Srećno. –
-Da li imate deset lira treba mi za kartu?-
Djuk je izvadio novčanik. Poslednju tursku valutu dali smo Kočaku za srećan put. Krenuli smo ka kafeu German Alija.
-Sinoć je bilo kiše.- rekao je Djuk pokazujući mi na ogromnu baru.
Trajekt je isplovio iz pristaništa. Mahnuli smo još jednom, u prazno, Kočaku.
Bez juče zaboravi na sutra, ali najpre prestani da uzaludno trošiš danas.
Emek cafe, osećao se jak miris kafe. Nisam bio siguran da li sam ugledao G. Alia. Na dnevnoj svetlosti izgledao je drugačije. Djuk ga je prepoznao. Pili smo kafu sa dosta šećera iz malih fildžana. Razgovarali smo o ljudima na ostrvu, o Istanbulu, o nama...a onda je Ali iznenađujuće prokomentarisao:
-Pa, vama je borba u krvi!-
-Kome nama?-
-Pa vama Srbima...-
Nadovezao se na priču o Balkanu.
-Mislim da grešiš.- rekao sam mirno.
Bio je krajnje ozbiljan. Zagorčao nam je prezašećerenu kafu argumentima izvučenih iz Bosanskog rata. Želeo sam da uletim u žustru raspravu sa njim.
-Peace arkadas…- podigao sam dva prsta krijući uzavrelu Slovensku krv nepravdom zbog medijskih ratova, iza simbola izvetrelog hipi pokreta.
-More coffee?- nasmejao se.
Kuješ li mač ili pak potkovicu, isto je, koristiš željezo i oganj.
G. Ali nas je uputio na lika sa fazoniranom bradicom kod koga smo jeftino iznajmili bicikle i krenuli u obilazak ostrva. Tražili smo neku divlju plažu da se izbanjamo. Nije ih bilo. Svaka je imala vlasnika. Na kraju smo strmom uličicom dospeli do stena gde je more divljalo. Goli smo ušli u vodu bez namere da plivamo. Na vrhu brda koje se uzdizalo nad ostrvom nalazila se Grčka pravoslavna crkva. Tu smo dremali na klupama i pogađali jezike kojima su čavrljali turisti oko nas. Trgnula nas je poruka gospodina Kočaka. Pozivao nas je da se vratimo u stan i donesemo pivo.
Gospodin Kočak je sedeo u tišini i pušio. Laptop je dao tipu iz male radnje kod koga se zadužio i gde smo kupovali namernice za klopu. Kupili smo mu cigarete i pivo. Čaša sa vodom bila je puna pikavaca. Nosio je onu istu košulju u kojoj je tog jutra otišao na intervju.
-Da li ste dobili posao?- pitam.
-Bio sam zadovoljavajući.-
Sa Djukom smo odlučili da ga zamolimo da još jednu noć provedemo na ostrvu jer nismo imali nove informacije o smeštaju u studentskom domu.
-Ostanite još večeras, slobodno.- rekao je.
Želeo sam da brbljam sa njim o svemu i svačemu. Počeo sam priču o pisanju i Godardovim filmovima. On je ćutao.
-Miljane, možemo da pričamo i o filmovima i o muzici i o filozofiji, ali sada bih radije bio sam sa svojim mislima. Nadam se da to nije problem. –
-OK.- rekao sam posramljeno.
Predveče je opet bilo kiše. Djuk je zaspao ranije. Ja sam uzeo neku kintu iz novčanika i otišao sa Kočakom na pivo. Seli smo uz šetalište i rokali limenke efesa.
-Suviše piješ Miljane. Ja sam zbog ovog upropastio ceo svoj život.- pokazao mi je na limenku piva.
Otvorio je dušu ko konzervu i iz nje mi točio gorku životnu priču. Ja sam ćutao obezglavljen. Kroz svoju priču je provlačio i mene. Hodža se spremao da zapeva. Lupao je u mikrofon ne shvatajući da se njegovom testiranju ozvučenja smeje celo ostrvo.
-Kako je glup.- Kočak se nasmejao.
-Nervira me ovo njihovo pevušenje.- dodao je vraćajući se limenci.
-Gde ćete sutra?-
-Idemo nazad u grad.- rekao sam.
-A gde ćete spavati, imate li prijatelja tamo?-
-Spavaćemo nekud na ulici. Ja tako putujem godinama.-
-Istanbul je opasan. Ne siluj svoju sreću Miljane.-
Uhvatio sam njegovu zabrinutost u pripitim očima. Video sam da je iskren i da smo mu prirasli za srce.
- Ne siluj svoju sreću Miljane. Nikad. Obećaj mi da ćete noćiti u nekom hostelu.-
Nisam mogao da ga slažem. Samo sam klimnuo glavom i cugnuo muški.
-Koliko je karta za voz. Krenuo bih sa vama u Srbiju.-
-Ne znam. Pitaćemo. Bilo bi super da krenete sa nama. Prijala bi vam promena.-
-Totalno sam švorc. Ako nađem novac javiću vam se.-
Pripiti smo se odgegali do stana.
Djuk se vrteo u krevetu. Nije mogao da spava.
-Ostaviste me samog. Dole neki podivljaše. Misle’ će se popnu uz prozor i će mi
izvade bubreg.-
Valjao sam se od smeha po tvrdom krevetu.
-Javi li se neko za spavanje?-
-Nije.- odgovorio sam kroz smeh.
-Kakav je plan?-
-Ne znam. Sutra idemo nazad u grad. Spavaj Djuk.-
Grmljavina je tresla naš slameni krov i kiša je počela ponovo da pada.
Gospodin Kočak nam je rekao da azijski deo Istanbula slobodno zaobiđemo. Zagrlio nas je prijateljski kada smo napuštali njegovo sklonište. Trajekt je bio prepun vikend turista. Posmatrao sam kartu i razmišljao kuda valja ići. Za oko mi je zapala železnička stanica Haydarpasa, to me je podsetilo na putopis Thomas-a Gaskell Allen-a Jr. i William-a Lewis Sachtleben-a. Na njihov put od Kostantinopolja do Pekinga. Oni su jednog maglovitog aprilskog jutra 1891. krenuli biciklama iz Stambola. Sanjam često o tim Marko Polo avanturama. Žagor turista uz zvuk reklama sa velikog TV-a, gde se reklamiraju preparati za sunčanje, uspavljuje me i oslobađa da odlutam. Ispala mi je mapa iz ruku. Djuk ju je podigao sa poda.
-Da vidim gde smo bili...-
Budim se nakon dugog pada sa litice. Pristajemo u Kabatas.
Ogroman most preko Bosfora delovao mi je kao savršeno mesto za kuliranje. Glupa ideja. Suviše glupa. Dva sata smo se vucarali dok nismo došli do njegovog početka. Nema staze za pešake. Smejao sam se svojoj logici, ali sredina mosta je zaista izvanredno mesto za spaljivanje. Seli smo umorni nekud iza Princess hotela. Kontaktirao sam Ezgi.
Ezgi sms: Momci, ja živim u delu grada Ortaköy. Kada dođete do Princess hotela javite se.
Ezgi je izašla iz bolnice i pozvala da prenoćimo kod nje. Dvosoban stan delila je sa mačkom i cimerkom koja je bila na putu. Dnevnom sobom je vladao ogromni plazma televizor. Oporavljala se nakon izlaska iz bolnice. Imala je problema sa bubrezima. Delovala je iscrpljeno, ali nije skidala osmeh sa lica. Bila je pravo osveženje pozitivizmom. Godinama se bavila plesom.
Te večeri upoznali smo Cana, njenog gej prijatelja. Radio je na televiziji.
-Ezgi kakav je ovo simbol.- spazio sam ono plavo oko.
-Nazarlik. To je amajlija za sreću.-
Kupila je svakom po jedan privezak. Vodala nas je bazarom i kupovala poklone. Priznala nam je da smo joj mi prvi gosti i da je tek nedelju dana član putničke web zajednice. Te noći upoznali smo Istanbul u drugačijem svetlu. Šetali smo krajem gde su živeli bogataši. Klopali smo galete sa namazima od čokolada, voćem, šlagom. Šetali smo među jahtama i naslađivali se glamurom. Sledećeg jutra nas je probudio miris domaće pite. Ezgi je bila sjajna kuvarica. Pomogla mi je oko beleški za putopis, oko odabira haljina za Miu, oko piva...bila je uporna u cenkanju sa trgovcima. Nalik dobroj kevi udovoljavala je svim našim željama. Njeno ime znači melodija. I ona sama je bila melodija dobrote.
Prolazili smo kraj Ataturkove palate. Vojnik gardista u grču stajao je ko kip. Ezgi mi je pričala o stvaranju republike.
Dama koja je obećavala prošla je Nišantašom na nemilosrdnim željeznim gusenicama i pregazila polegle paše. Visoke osmanlijske činovnike i prinčeve proždrala je za jak, obilan doručak, a onda je sve to zalila evropskim viskijem. Šepurila se oskudno odevena Republika među konacima koji su goreli i rušili se.
Devičanska kula (Kiz Kulesi) nam je opet uskočila u priču dok smo se vozili tramvajem.
Veliki sultan je imao kćer. Voleo ju je ko cvet jutarnju rosu. Jednog dana iz proročišta, ko oblak crnog dima, pomutilo mu vid proročanstvo da će mu voljenu kćer ujesti otrovna zmija do njenog osamnaestog rođendana. Izgradio je kulu usred mora i tamo sklonio svoju mezimicu kako bi je zaštitio. Za osamnaesti rođendan, već radosan što se proročanstvo neće ispuniti, odnosi kćerci korpu egzotičnog voća iz svih delova carstva. U korpi među voćem crna guja je spavala.
Mlada princeza umrla je na očevim rukama.
-Za princezu. – nazdravili smo uz pivo u Red River kafiću.
-Prvi put sam ovde.- rekla je Ezgi.
Izgledalo mi je kao da je Djuk zagrizo kolač. Postao je opušteniji. Taksista koji nije znao da bekne engleski vozio nas je do Canovog stana. Nismo imali pojma kuda je to. Zaranjali smo u dubinu pravog Istanbula. Can nas je dočekao kod benziske pumpe. Kupio je pivo i klopu. U dnevnoj sobi opružili smo se ko olinjali mačori na belu kožnu garnituru. Ceo stan je mirisao na parfeme. Oduševio me je smisao za estetiku ove gej zajednice. U svakoj sobi nalazila se po jedna gomila gej časopisa. U kupatilu nad šoljom hard core stvari. Pišao sam inspirisan pivom kada sam posego rukom ka naslovnici sa nabildovanim tipom, misleći da je časopis Men’s Health fora. Guzi Crnja Danca na dasci za peglanje. Ceo jebeni foto sešn. Moj maleni bluzer se usro od straha. Počeo je da šara po dasci wc šolje. Dobro je što nisam imao prilike da im zavirim u spavaću sobu.
-Djuk, šta god radio u veceu, ne otvaraj časopise!-
Djuk je istog trena povratio onaj kolač.
-Lele, najebasmo. Će nas siluju!-
Can je otišao po nekog prijatelja koji će takođe prenoćiti ovde. Momak mu je otputovao u rodni kraj. Ja sam rokao pivo i pušio cigarilose na prozoru buljeći u porodičnu idilu kroz prozor stana naspram Canovog. On nije voleo smrad cigareta u njihovom fensi stanu. Djuk se borio sa drhtavicom uzrokovanom očekivanjem dolaska Canovog prijatelja.
-Šta ako dođe neki rmpalija. Najebasmo.-
-Djuk, ti im daj bulju, a ja ću da ih tabam!- smejao sam se ko lud.
Miljane ne siluj sreću, prisećao sam se razgovora uz pivo sa Kočakom. Moja sreća je volela dok je karam žestoko.
Canov prijatelj ima nežnu ruku. Mršavi plavušan delovao mi je kao učenik generacije. Popio sam sva piva iz frižidera. Gledali smo omiljeni film Canovog momka: velika očekivanja. Vodili smo prijatne razgovore o putovanjima. Ja sam prešo na uzo. Oduševila me je elokventnost naših domaćina. Imao sam utisak da sam sa sjajnim ortacima. Nakon divne relaksirajuće večeri otišli su u spavaću sobu. Ja sam pripit zaspao u sobi preko puta njihove sa čašom u ruci. Zaspao sam nad sveskom koju sam napeo svojim mislima. Djuk je ostao da drhti na beloj kožnoj garnituri u dnevnoj sobi.
Ujutru nas je Canov prijatelj odveo do stajališta za bus. Odličan momak. Can je zakasnio na posao. Mi smo promašili stanicu i sve dublje zalazili u pravi život grada. Hteli smo da stignemo do Eminönü. Pokazivao sam prodavcu karte u gradskom busu na mapi. Pored nekog gradilišta ustopirali su drugi bus, koji je išao iz suprotnog smera i trampili nas ko robu. Ezgi nas je sačekala sa mokrim sendvičima. Mala lepinjica natopljena močom. Ukus je fenomenalan.
Onaj isti recepcioner u hotelu gde smo dospeli tražeći švercere, prepoznao nas je i krenuo sa pitanjima o zdravlju na srpskom. Kombi kojim smo se vraćali kući bio je očajan i prenatrpan robom. Osećao sam se ko tovljeno pile. Bugarski carinici su izigravali mudonje pelješeći švercere. Bila je to standardna procedura: mito. Nisam imao utisak da putujem nazad kući. Ponovo sam se zaljubio u grad koji sam vaćario u polumraku. Šetao sam likove svi dobrih ljudi koje sam upoznao na ćilimu putešestvija. Želim da opet delimo prostor i vreme.
U Nišvil smo stigli za doručak. Gandi je svirao svoju piskavu frulu pod mostom kod Stambol kapije plešući sa Nišavom. Gandi je gradski klošar kog sam obožavao. Vucarao se životom Nišvila kao da je nasledio Tomija Stila. U pekari kod Konja susrećem prijatelja iz Portugalije koji je već mesec dana u gradu. Sa njim, dževgao je o pivu Irac iz Belfasta. Nisam ni stigao do gajbe, a već sam se nadmetao sa Ircem u ispijanju piva. Te večeri pokleko sam pijan u Čairskom parku. Irac me je dobio na penale. Te večeri dvojici begpekera iz Pariza ponudio sam smeštaj.
Želeo sam da ceo svet umočim u dobru karmu svih lutalica.
Želim da otvorim vrata i pustim potpunog stranca u svoj dom. Da ga darujem svim što imam, putopisima sa Carskog Druma koje sam godinama sakupljao ko boce najboljeg vina.